Kancer je samo poglavlje našeg života ali ne i cela priča. - Allie Moreno
Živiš svoj život, normalno naizgled. Toliko proživljenog, toliko što tek treba proživeti. Neko bi rekao dosadno, neko bi rekao uzbudljivo. Neko je mlad, neko je dete, neko je sa ostvarenom porodicom, neko je jako star sa unučićima uz sebe.
Neko je devojka, neko je muškarac, neko otac, majka, sin, baka. Doktor, naučnica, vatrogasac, učiteljica, menadžerka, profesionalni vozač, bankarka, glumac. Neko misli da mu je ''proradio čir'', nekome je mladež promenio boju i teksturu, neko iskašljava krv, neko oseti kvržicu ispod dojke. A onda, zvono na vratima života i gost kojeg niko ne želi u tom svom domu. Karcinom.
C grupa dijagnoza važi za najstrašniju i najtežu grupu u šifarniku oboljenja. Sa razlogom, naravno. Najstrašnija jer je opaka i bezobrazna bolest koja zna da odnese život bez da kaže ,,Ćao, ja sam tu!''. Najteža jer je borba protiv nje jedna od najtežnih borbi koju čovek može u svom životu da bori.
Elem, u Republici Srbiji važi jedan izuzetno nepopularan trend - broj obolelih od karcinoma, a ništa manje strašan je broj onih koji nisu uspeli da ga pobede. U 2019. godini, Batut je izneo sledeće podatke: broj novoobolelih je preko 42000 a broj umrlih je veći od 21000. Najčešće lokalizacije su pluća i bronh, dojka, debelo crevo, prostata, grlić materice, želudac, jajnik, pankreas.
Nažalost, prognoziran je porast ovih brojki tokom godina, statistika nimalo ne obećava. Novi terapijski protokoli se rađaju, za neke nažalost prekasno a za neke je to tračak nade, neki smatraju da nisu sigurni dok se neki hvataju za svaku slamku spasa koja postoji. Nikog ne treba osuđivati u svemu tome.
Kada imate onkološkog pacijenta ili nekoga u vašem životu ko je onkološki pacijent, nastojite da prepoznate kada treba reagovati na bilo koji način. Najpre, gledate da nađete najboljeg stručnjaka u toj oblasti, uradite sve potrebne i nepotrebne analize, izlistate milijardu radova i knjiga ne bi li pronašli idealno rešenje. Zatim, gledate da ta ista osoba bude u stanju da krene sa lečenjem, da dobro razmotri svoje opcije za predstojeću borbu i da prepusti stručnjacima da se odluče za plan napada.
Pored moderne medicine, okrećete se i alternativi, novim režimima ishrane, novim namirnicama za koje bake kažu da su dobre. Onaj ko je vernik, pomoli se Bogu, upali sveću za zdravlje i spasenje.
Teško je razgovarati sa nekim ko ima ovu tešku bolest, pa i meni kao medicinskom radniku i budućem lekaru. Pitate se zašto, sigurno mislite da je nama najlakše, znali osobu ili ne. Teško je iz razloga jer nije lako utešiti, nije lako uputiti reči podrške jer svi govore isto ,,Želim ti brz oporavak, pobedićeš ti to, jak/a si ti!''. Nije lako pitati osobu kako je jer znaš da će reći da mu je svet srušen, da se ne oseća dobro, da stalno plače. Retko ko će da bude dovoljno hrabar i da kaže da je dobro i da se pravi da to nije ništa. Bojiš se postaviti pitanje o lečenju, smatraš da je neumesno jer nisi bezobrazna njuška koja zadire u svačiji život. Bojiš se da se ponudiš da budeš tu za razgovor makar, bojiš se da pitaš za oporavak od hemioterapije i sl. Želiš da pomogneš i budeš tu ali ne znaš kako.
Niko ne može da zamisli kakav je haos u glavi onog ko boluje od karcinoma, sem onih koji boluju, Neki su jezivo hrabri i idu na sve, puni optimizma i nade da će ta bitka biti dobijena. Jednostavno, odmah se postave kao pobednici.
Neko, doduše razumljivo, potpuno potone kada čuje za dijagnozu, ima osećaj da je život okončan sa C dijagnozom u kartonu i ne polaže nade da će možda bitka biti dobijena a kancer pobeđen. Neki su nonšalantni, ljuti na svet, inate se svemu, verovatno puni straha a boje se da pokažu. I naravno, svaka reakcija je u redu, potpuno. U redu je odreagovati onako kako najbolje znaš. No, svakome ću reći: nada umire poslednja, mora se svaka opcija iscrpeti i sve se može probati samo da se karcinom pobedi.
Da li tebi sme da bude teško za tog nekoga? Da li smeš da se isplačeš, da odboluješ? Neko će reći ne, neko će reći naravno. Neko smatra da to nije tvoja bitka i da preteruješ sa svojom izraženom brigom. Neko smatra da je normalno izraziti empatiju. Moje lično mišljenje (možda nebitno ali ovo pišem ja) je da je empatija dobrodošla i da treba pokazati onome ko ima karcinom da ti je stalo do njegove/njene borbe za život, nisi robot već još jedno ljudsko biće.
Pitanje visi u vazduhu, kako biti tu za nekog ko bije svoju najtežu bitku u životu? Kako biti jak za nekoga, kako zacementirati rame za plakanje da se ne raspadne za tog nekog? Kako držati ruku koja drhti od straha da izgubi životnu bitku?
Reference
Comments